Otputovao Perica sa razredom na ekskurziju. Učiteljica i đaći su smešteni svi u jednu veliku spavaonicu. Pala je noć i svi su otišli na spavanje, a Perica dobio krevet tik uz učiteljičin. Nakon gašenja svetla, prođe 5 minuta kad li se Perica nešto uzvrteo. Učiteljica ga pita:
• Šta ti je Perice, zašto ne spavaš?
• Pa, eto, ja navikao da spavam sa mamom pa sad nikako ne mogu sam.
• Pa dobro – reče učiteljica – dođi meni u krevet.
I Perica dođe. Prođe opet 5 minuta kad li se Perica opet uzvrteo.
• Šta je sad opet? – pita ga učiteljica.
• Ja navikao da spavam go, pa sad nikako da zaspim.
• Joj, Perice, ne bi baš trebalo, ali eto, ako će te to smiriti onda se skini pa da već jednom zaspiš.
Perica se skine, ali ne prođe dugo, opet se vrti i okreće bez prestanka.
• Šta je opet?! – pita sad već ljutito učiteljica.
• Ja navikao da i mama spava gola sa mnom.
• Perice! Pa ja to ne mogu!
• Ja drugacije neću zaspati.
• Dobro, neka ti bude.
I skine se učiteljica negodujući.
No, ne prođe dugo kad li se Perica ponovo uznemiri. Učiteljica sad već više i ne pita već samo upitno gleda nemirnog đaka.
• Ja ne mogu zaspati ako ne stavim mami prst u pupak.
Učiteljica je sva pocrvenela ali pristaje teška srca. Ne prode dugo, kad odjednom, uznemiri se učiteljica i prigušenim glasom kaže:
• Perice, pa to nije pupak!
• Nije ni ovo prst učiteljice.