Sedi čiča čobanin na kamenu i čuva ovce. Kad, doleti avion dvokrilac, zakašljuca i prinudno se spusti na livadu propraćen belim čičinim pogledom. Pilot izađe, popravi kvar, pogleda čiču, a on još uvek belo gleda u avion. Shvata pilot, ne vide to seljaci svaki dan. Priđe on čiči:
• Čiča, znaš li šta je ovo?
• Znam, kako ne bi’ znao.
• Hoćeš da te provozam malo?
• Pa, može.
Uđu oni u avion i polete. Pilot odluči da čiči pokaže malo akrobacija. Uradi jednu pa pita:
• Ha, čiča, šta kažeš?
• Ovo sam očekiv’o.
Pilot gleda, nije mu jasno. Ali pokazaće mu on malo jaču akrobaciju.
• Čiča, šta sad kažeš?
• I ovo sam očekiv’o.
Pilot misli: “Ma on mene zajebava. Šta on, čoban jedan, očekivao ove akrobacije. Sad ću ja njemu pokazati pravu akrobaciju.” I izvede on petlju.
• Čiča, šta sad kažeš?
• E, ovo nisam očekiv’o!
Pilot zadovoljan, sleti. Na zemlji pita čiču:
• Čiča, nešto mi nije jasno, kako to da si prve dve akrobacije očekivao, a ovo poslednje nisi?
• Pa, prvi put sam očekiv’o da ću se upišati – i upiš’o sam se. Drugi put sam očekiv’o da ću se usrati – i usr’o sam se. Ali, brate, nisam očekiv’o da ćeš mi sve to jednom sasuti za vrat!